Zemlja još uvek diše

Svet je mogao biti homogen do juče, dok je taj program, u trajanju od 26000 godina, trajao. Sada nije danas,  SADA je trenutak koji traje i juče i sutra, a juče ne postoji. Sahranili smo ga i ne znajući činjenicu da ga sahranjujemo svaki dan.
Pitanje suštine tvojeg sadašnjeg trenutka, tog trenutka koji je konstanta, jeste samo pitanje tvog fokusa, ne vizuelnog, već svečulnog, vibracionog.
Svet se sada jasno deli na pola. Trebaš razviti periferni vid, ako ga nemaš, trebaš malo otvoriti srce, ako već nisi… Pa Srcem disati, gledati, hodati, govoriti… Ali ne smeš više da dozvoliš sebi da neke stvari ne primećuješ, ili misliš da se to tebe ne tiče. Ti si, čoveče, deo kolektivne Svesti i ti jesi važan. Da li je moguće da se, pod tom maskom koju nosiš, bar jednom, tokom jednog dana, ne zapitaš…. Zašto ja udišem ugljen dioksid koji moje telo DISANJEM prirodno izbacuje? Kako me maska i OD ČEGA štiti? Zašto je sada slobodno disanje zakonski kažnjivo?
I, kada kažu da se tvoje dete socijalno distancira, dok se razvija i prirodno je da se socijalizuje, ali ti pristaješ, jer kažu da se to mora? I, kada ti kažu da tvoje dete mora nositi masku i udisati svoj ugljen dioksid i bakterije koje telo prirodnim procesom disanja izbacuje..?
Znaš li šta je život? Ljubav, Svetlost i Sloboda.
A ti se zapitaj gde si… I, što je najvažnije, gde je tvoj Fokus. Onaj spiritualni, svečulni.
Hoćeš li braniti sebi da voliš, da grliš, da se družiš, da rađaš, da produžavaš populaciju, ili ćeš učiti svoje dete da je svet za njega opasnost i da mora nositi masku i da ne sme grliti svog druga, drugaricu…
Zapitaj se samo, ti mali čoveče…. Ako se samo zapitaš, shvatićeš da ne moraš biti mali.
I ne zaboravi da, u kakvog god Boga da veruješ, taj u koga veruješ Bog ti je dao slobodu i disanje… Zašto slobodu sam sebi oduzimaš?

Zona Komfora

Znaš, tamo gde se ponajviše ušuškavaš, u hodnicima tvojih uverenja i predrasuda i programa logičkog uma.. tamo boravi ego, sujeta, strah, gordost, oholost, indiferentnost… i svašta još može doći na ovaj spisak. Sve te to vezuje za tvoju „Zonu komfora“, tako je zovu, iako nije uvek komforno u njoj. Svejedno je, ako nisi svestan da boraviš u toj bezličnoj zoni koja isisava život iz tebe. Onda kada prestaneš da pratiš svoje srce, tvoj izbor postaje umiranje svakog narednog dana, umiranje bez smrti. Jer, bez tog Srca kojeg se odričeš u ime nekih ljudskih potreba, interesa, kompromisa itd.. Ko si ti? Esencija tvoga bića je u bitu tvoga srca. Ko si ti ako se odričeš sebe?
Ali, ako udahneš duboko i stopiš se sa tišinom svoga bića u pulsu čitavog Svemira, a čuješ ga u svojim grudima.. i, ako znaš da je jedino ispravno pratiti taj puls i disati kroz njega.. I, ako imaš snagu, ljubav i hrabrost da samo iskoračiš makar samo za jedan korak izvan svega poznatog i odobrenog, izvan Zone Komfora, da istinu nazoveš pravim imenom i Sebe… u jednom jedinom trenutku tvoga umiranja setićeš se da si imao snagu, ljubav i hrabrost da živiš i setićeš se da si živeo.

Poetika u komentarima

Poezija nastaje spontano, to se ne planira, to se ne sklapa. To je samo uhvaćeni momenat ovekovečen slovom.

❤️