Buđenje

Čudno je bilo buđenje jutros. Bilo je to ono pravo Buđenje. O njemu ne mogu govoriti u vremenu, nije bilo, već Jeste. Večnost nema Danas, niti Juče, Večnost je Sada. Dobar je osećaj biti Budan! I To je Dimenzija, ne osećaj! To je Univerzum, ne Um. U toj dimenziji i Bol poprima življu Boju. Jer šta je život bez bola. Šta smo mi, bez iskušenja i bez grešaka. Kako bismo i čime rasli da nije vetrova i kiša.. Da nije okeana suza, da nije hridina iza kojih kad tad trebaš izaći… I pustiti i da te Sunce sprži… Oluja ošiba… U balans i harmoniju ipak moguće je, ako umeš opaziti lepotu žutog lišća.. I smrznute drhtave grane.. I stidljivu Mesečinu iza paučine oblaka.. I opet će ptica neka zapevati u proleće.. I opet će se desiti u tebi onomatopeja Života… kroz dah, stvarni Udah.. I Izdah pun Ljubavi.. Ciklus čiji Deo važno je Biti, Biti Budan u njemu, Biti Živ.

sunshine-006

Probudi se

Inspirisana ćutanjem ovog naroda koji izumire. Izumire u tišini… Ja, recimo, ove društvene mreže nazivam svetom izgubljenih duša. Ima nas raznih, pa tako i ovde, zilion ljudi i ćudi. Nezaustavljivi dotok i protok informacija koje nas gutaju, a mi slepci to ne vidimo. Dele se linkovi o političkim dešavanjima na primer. Ljudi se „bune“ u par rečenica, misle da se bune, izbace svoju frustraciju u po koji komentar i… Šta se dešava? NIŠTA. Bunt, koji je prirodan za čoveka koji želi da živi u slobodi, taj bunt je progutan na društvenoj mreži, a frustracija ostaje u tebi…i znaš šta, gomila se i izjeda te. Zatim, dele se linkovi o oboleloj deci, kojih je previše.. Pod parolom „podeli“! Linkovi o mučenjima životinja, linkovi o siromašnim porodicama izbačenim na ulicu, o gladnoj deci, linkovi o seči drveća po čitavoj Srbiji, uništvanju reka, šuma, vode, zemlje, hrane… Pod parolom „Podeli!“. I?! Šta si time učinio što si podelio ružan deo stvarnosti? NIŠTA! Ostaješ isfrustriran i na ulici, gunđaš sebi u brk, juriš da zaradiš i prehraniš porodicu, neko će drugi već učiniti nešto. Ili, ono „ćuti, ima i gore“! Zatim, ogroman broj ljudi koji se kriju iza našminkanih profila pokušavajući da ostvare vezu putem društvenih mreža.. Sve same promocije, onog što su u mogućnosti da prikažu, kako vide sebe, tela i telesa, muška i ženska.. Selfiji, belfiji.. Slike, lajkovi srca, sve pršti od lepote i ljubavi, ma da! Iza toga, praznina. Šupljina zapravo koja tu vrstu ljudi guta na svoj način. Zatim naravno, nije zanemarljiv broj ljudi koji na ovoj situaciji vide priliku da zarade, pa shodno tome stvara se čitava kolonija lajf koučova (namerno napisano tako), kao i čitava kolonija onih koji daju novce i novce da im se pomogne, da nauče kako živeti, kako spoznati, kako reagovati, ne reagovati itd. U svemu ovome, moram da naglasim ipak, postoji i mali broj ljudi koji zaista s pravom nose titulu life couch-a, koji zaista umeju da prenesu Znanje, isključivo kroz Ljubav, ukoliko tu ne postoji vibracija Ljubavi, onda je to marketing i promocija Ega.
Dakle, jedan veliki svet izgubljenih duša.
Ja, recimo, izrađujem nakit od Kristala čiji sam veliki ljubitelj, sa ogromnom strašću i ljubavlju, pišem poeziju, prozu.. Sa ogromnom ljubavlju takođe, SVE radim Srcem, Anahata je moja vodilja i centar, a isto tako kako Srcem sve radim, tako i reagujem, na nepravdu, na prljavštinu, na nemoral, na sve. Kada vidim šta Vam sve prodaju, koliko je magle na prodaju na uštrb Vašem neznanju… Ne, ne mogu da ne reagujem. Ko zna, možda i ja, vođena ovim osećajem, postanem life coach, svakako uvek vođena svojim etičkim kodeksima. Ali, daj više, čoveče PROBUDI SE! Probudi se i ustani! Zar je bitno ko će izaći na izbore npr?! Koji je Tvoj izbor? Da i dalje budeš u koloniji ovaca? Da nam nemilosrdni seku drveće, uništavaju ekosistem, jer je NEKO to odlučio umesto TEBE? NE, Nee… Varaš se! Ćutanjem si odlučio Ti da tako bude! I ćutanjem si Ti oduzeo našoj deci budućnost i Veru. Ti jesi. Ja evo Nisam! Ja sam odlučila da progovorim, ja sam odlučila da učinim nešto. Jer ova planeta je Moja, koliko je i Tvoja. Ali tvoja odluka da ćutiš i umireš ćutke nije moja.

Ova priča ima onaj nastavak koji glasi: Nastaviće se…

Tata

Vrtlog tišine nosi neizgovorene reči,

Zvezde koje su pale tu na srce moje

Šaputale kroz prah koji od njih ostade

Da ništa više nije moglo da spreči

Te teške odlazeće korake tvoje..

I sve mračne senke što se mojim bolom slade.

Vrtlog tišine mahnito guta mi dušu,

A srce drhti, topi se u okeane..

Bez pozdrava, na usne moje prosuo si sušu

Da ne izgovore nikad da sam te trebala

I da ne želim bez tebe da ikad zora svane,

Jer svakom sam zorom iznova čekala

Zagrljaj koji mi nikada nisi dao..

I tako sam smeštala vekove u dane

Sve do onog trena kada si u nemoć pao.

I nek zađe sunce, nek se mesec smrvi,

Nek utihnu ptice, neka zemlja stane!

Nek uguši vrisak što kulja u krvi

I noć nek proguta ove gluve dane

I sve one reči što ne rekoh nikad

Jer sada je kasno i vrtlog me guta.

Šta će meni jutro da bez tebe svane,

Nemoćnoj da ikad vratim te s’ tog puta.

Spoznaja

Ni jedan Učitelj na tvom putu neće ti otkriti spoznaju, jer on ima svoju. Pruža ti ruku i reč i slovo i glas i osmeh i predaje znanje kroz ljubav….a ti čekaš i ne vidiš.. Jer ti oči dišu kroz prizmu straha. Jer tražiš spoznaju tamo gde gledaš. Jer tražiš sebe tamo gde ne dišeš. Zatvori oči i utoni u mrak, onaj mrak u kojem nemaš smernice i putokaze i videćeš ko vlada i ko te vodi. Udahni i izdahni, oseti, za to smernice nemaš a ipak umeš. Zagrli sebe dok drhtiš u strahu… Strahu od čega? I čemu? Vidiš da možeš, tek kada pogledaš u pravcu sebe. Tamo je Vera koju si sam okovao podupirući druge koji su hteli biti bolji. I mislio si da su bolji i ti si hteo da budeš još bolji. I borba i rat i ljutnja i bes i sumnja i sujeta  strah i strah i strah. I doći ćeš do spoznaje da se kroz taj život mrviš i rasipaš u prah. Ne, to nije život. To je igra bez granica jer ne tražiš na pravom mestu, jer gledaš očima krmeljivim od straha. Tražiš Veru od onog odgore. Tražiš spoznaju da ti je neko kroz reč proda. Otvori Srce i videćeš. Da, otvori ga i pusti neka diše svakim svojim bitom. Nije to rizik, pogrešno su te učili. Misliš povrediće te, tako su ti govorili jel da? Pa neka te i povrede, pusti… I smrvljeno Srce sakupi i sastavi ponovo. Treba ti hrabrost, zar ne? Nahrani hrabrost, kao što si godinama hranio strah. Možeš ti to. Kako? Pa poveruj. Jednostavno je. Veruj. Verom ojačaj Srce i ponovo ga otvori. Sada je lakše jel da?  Vera je u tebi, nije tamo negde, na nebu. Sve je u tebi. Samo se okreni na drugu stranu od besmisla borbe, ratova i traganja. Smisao nosiš u sebi. Utisnut je u to tvoje Srce. Tada ćeš doći do spoznaje. I zahvaliti svim učiteljima koje si na putu odabrao. I onima koji su ti lomili krila i ruke i noge… I onima koji su te grlili i ćutali jer ti nisu mogli reći pre nego što si bio spreman da vidiš i čuješ i znaš. Sve je u tebi.

Crno i Belo

Ta borba trajala je godinama. Borba Svetlosti i Tame, Dana i Noći, Ljubavi i Zla. Lakoverno sam srljala u zagrljaj tražeći u njemu toplinu one Ljubavi koju sam nesebično davala, one Svetlosti koju sam nesebično prosipala…. Na tvoje oči, na tvoje usne samo da ih u osmeh razvučem i Svetlost da potraje. Dok nisam shvatila da je borba tu besmislena. Ono Božje u tebi je nestalo odavno, odbacio si Boga, zato mene ne možeš ni videti. Postojanje Tame potvrđuje Svetlost. Na meni je bilo samo da prihvatim, da i da produžim dalje. I, možeš laskati sebi da ovo pišem tebi, uništitelju mojih snova od stakla… Ne, nikako, jer moje slovo i iza njega ti ne umeš videti, a takvih je mnogo…. Siva masa ljudi, okean čitav, na žalost. Bila sam tu da te podsetim ko si, prihvatajući neminovnost bola tvog neznanja i slepila. Moja upornost bila je ravna ludilu.. A onda… Onda se setih zašto sam ovde. Onda zatvorih sve kapije prošlosti i ostavih tebe tamo, tamo pripadaš. Više ne postojiš, ne shvatam zašto se i dalje svim silama trudiš da se osvrnem preko ramena, da te se setim. Nisi vredan mog sećanja. Jer, iza mojih očiju, iza mog tela, iza moje kose, mojih mirisa i svih mojih boja, ti nisi video mene. Zato kažem, ne pišem ovo tebi… Jer bilo bi isto kao da pišem malom sasušenom grumenčiću blata pod mojom nogom… A blata još toliko ima… Samo sam tužna jer si se odrekao Boga pod izgovorima koje nazivaš životom. Tu spasa nema. To je ta tačka do koje Svetlost ne dopire.

Mir

Moje oči šire se, ceo svet se ruši, gori, jauče, plače… Čitava Planeta pod čizmom nemilosrdnog… Koji otima duše, duše ljudi koji je se odruču zarad nekog ličnog  dobra (dobra?)… I, sada, ovde se mogu slova proširiti u romane koji bi nabrajali sve što tu čizmu sačinjava i čini je moćnom. Ali neću.
Moje oči plaču i Srce drhti… Sav taj bol. Sklapam oči i tonem… I rastem… Moju suzu dajem žednima. Otvaram oči, osećam mir. Ruši se oko mene, a ja rastem i osećam mir. Ta spoznaja neobjašnjiva je tvom oku i svim tvojim čulima. Svi moji posrnuli koraci prošlosti i svi padovi, lomovi… Moje raskomadano Srce Božja Ljubav je sastavila, iscelila, osnažila i proširila. I bilo je i ostalo uvek verno Bogu. Zato sada osećam Mir. Taj mir, SveMir možemo pronaći samo u sebi, u tim dubinama i širinama koje čine sve ono što jesmo. Taj mir mi govori da sam uz Boga, ma šta da se dešava oko mene, moju ljubav i svetlost ništa neće ugasiti. Vera je nepresušni izvor ljudskog postojanja, kao i Ljubav. I jedini, od svih mogućih puteva, pravi put je put Srca. Onaj koji osvetljava sve druge puteve i sav njihov smisao i besmisao. Onaj koji te vodi na sigurno mesto, u Božji zagrljaj… I koji ti jasno govori da si Jedno sa Bogom. Nema razloga da se plašiš. Pusti suzu i napoji žedne. Pusti osmeh i daj im nadu. Pusti Svetlost i osuši živo blato i mulj.. I oplodi Ljubavlju. Nići će nove biljke, doći će nove živuljke. I sve što buja i što raste i što se osmehuje… Sve te već čini večnim. Jer tu, u stvari, vreme ne postoji. Postojiš ti, jer tvoj identitet je u Bogu. I nisi ga se odrekao ni u najcrnjim danima. Moje oči šire se… U Svest svega živog i svega što buja i raste.

Medalja

Postoje dve strane jedne Ljubavi koja je otkinula svaki trag utehe iz mog srca. Kao dve strane medalje na koju čekaš čitav život. A onda, moje stope hodaju po njenoj ivici.. U krug tako, pa zatim sam na jednoj strani koja je okean bola, okean mojih suza i nikad izgovorenih reči. I, jesam naučila da plivam, prihvatila sam da je taj okean deo mene… I, nikada neće presušiti verovatno, bar ne u ovom životu. Na drugoj strani ove neutešne Ljubavi je praznina. Tamo ja čekam na Tebe. I, tamo je jako hladno jer nema Tvog zagrljaja. Tamo plaćam za eho Tvog glasa suzama, ali svaka se suza uguši. Tamo Te tražim sećanjem i dozivam i, znam da ne čuješ.. I, čekam Te i drhtim, jer znam da se ne vraćaš meni, nego njoj.

Empatija

Kada pustim pogled prema tebi, otvaram ti vrata svoga sveta. Dimenzija naravno, zavisi od tebe. Ako zakoračiš u moj svet, znaj da je Univerzum tako hteo, bar za trenutak.  Možeš biti ti bilo ko, prijatelj ..ili prolaznik. Samo od tebe zavisi koliko ćeš koraka napraviti i koju dimenziju otkriti. Znaj da ti svaka dimenzija daje deo mene, esenciju Duše, nazovi to kako god hoćeš. Ali, ako si ti  neki deo mog života, to znači da imaš deo mene u bilo kojoj esenciji ovog životnog puta. A ako imaš, onda i znaš, makar imaš asocijaciju na postojanje empate u svojoj blizini. Blagonaklonog i otvorenog Srca. Možda i nemaš pojam o tome.. Ko još razmišlja u današnje vreme o empatiji… Realno.. Samo oni koji imaju razvijenu određenu dozu, meru empatije u sebi, ili su prosto, empate bez mere. Značaj i težinu empatije, tu dimenziju samo empate razumeju. 
Kada pustim pogled prema tebi, otvaram ti vrata svoga sveta. Kada te obuhvatim svojim pogledom, već te moja duša grli. Kada pričaš o sreći, moje Srce ubrzava bit, jer volim kada je neko moj ili neko u mojoj blizini srećan. Kada si tužan, moj udah upija tvoju tugu. Kada si nervozan, moje Srce oseća i i upija dubinu bola iza te tvoje nervoze. I, da li sada misliš da je empatija tek tamo neki termin za tamo neke osobine tamo nekih ljudi..? A zamisli sada, osobu koja je svesna širine i dubine koju nosi čitav život i zamisli kako ta njena dimenzija raste… I, sad, zamisli kako ta ista osoba odluči da empatiji pruži dublji smisao.. Ne kao nešto čega se treba osloboditi, već nešto što treba negovati..